У овим данима несигурности и политичке контроле западњачких умова од
стране ционистичких медија, шта Европљани, а ближе дому, Британци имају
што би им дало искру наде за будућност? Ако погледаш около и видиш како
три диктаторске странке држе Британију, може ти бити опроштено што седиш
и пушташ ову плиму депресије и безнађа да тече преко тебе. Диктатура
три странке, можеш упитати. То је постала диктатура три странке откада
су људи који контролишу финансије одлучили да су група од четворо и
њихови либерални савезници само ивер од исте корумпиране кладе, као и
већ контролисани Торијевци и Лабуристи.
Било која политичка партија која представља икакву претњу овој монстроузној замци, ће бити подмукло оклеветана од стране манипулисаних медија, а такође и ограничена у политичком деловању лицемерним начинима (Акт о расним односима итд.) и на крају криминализована, да би се одвукла јавна подршка од одређеног циља те партије.
У нормалном друштву би јавност питала зашто су њихови сународници угњетавани и затварани због тога што желе да ставе на прво место своју земљу и културу. Такође би желели да знају зашто су друге расе и културе стално промовисане, док су њихова бескрајно супериорна историја и начин живота били тешко занемарени и заиста омаловажавани. Али ово, као што знамо, није обично друштво. Ходници моћи, ове некада јаке нације, су отети од стране створења најгоре сорте. У неким ситуацијама, неки од ових људи су заправо Британци. Када дође дан обрачуна, са овим издајицама треба поступити суровије него са странцима који контролишу сваки њихов потез. Ови људи су продали своју расу и нацију зарад личног добра.
Ми, као националисти морамо прећи најмасивније препреке икада постављене пред неки политички покрет, пре него што можемо да се надамо некој политичкој моћи. Прва и последња ствар коју морамо имати је вера. Вера у величину наше расе. Вера у идеологију нашег покрета и на крају вера у неизбежност наше коначне победе. Ова вера ће нас одржати кроз мрачне периоде угњетавања, заробљеништва, чак и смрти. Вера није нешто што умире са појединцем, него вечни пламен који неће бити угашен до краја времена. Ово је једино што наши непријатељи не могу уништити.
Суочићемо се са повећаним медијским клеветањем, на које нам неће бити дозвољено да одговоримо. Суочићемо се са појачаним узнемиравањем политички контролисане полиције, која ће можда упркос својој савести, морати да извршава наређења и хапси нас због неоснованих пресуда. Морамо ово очекивати и морамо бити ментално и психички спремни за облике супротстављања, ако будемо имали снаге да преживимо и наставимо битку кроз наше животе. Ако ми овде у Британији желимо да остваримо свој циљ, наши кључни чланови, а наравно, ако је могуће цело чланство, морају бити духовно и политички предани нашим веровањима у расу и историју.
Морамо наставити да стварамо и учвршћујемо везе са сродним организацијама у Европи, да бисмо осигурали да ниједна од великих достигнућа европске културе и историје не буде заборављена ни запостављена. Само већом европском сарадњом можемо понудити способну алтернативу бољшевичком царству, које влада страхом, или простом, дрогом натопљеном, мултирасном хаосу у који се претворио амерички капитализам.
У новој Европи, која ће бити створена, мир ће владати због међусобног поштовања за народе и културе. Неће више страни криминал и увезени пороци цветати у нашим градовима, где ће повратак у духовност старе заједнице бити остварен градњом пристојних кућа за све и окончавањем постојања монструозних блокова кула. Неће више наша рурална села и фарме бити запостављани и затварани. Дух самодовољности и поноса у раду на британском тлу за добробит Британије и Британаца, би могла да победи. У складу са политиком војне неутралности, Европа не би више била у арени за ратне игре између САД и Совјета, и њихове одвратне идеологије би могле бити држане далеко од европских обала.
Да бисмо остварили ово, ми и наши европски другови, морамо изнад свега имати веру. Наши непријатељи су јаки и сада смо релативно бројчано слаби, али непобедиви духовно. Морамо схватити да смо ми и наши непријатељи започели борбу за опстанак европских раса. Ако не успемо, бићемо уништени заједно са европском цивилизацијом; и морамо прихватити у нашим срцима, да ако хоћемо да на крају победимо, морамо се обрачунати са нашим непријатељем на најсуровији начин. Ако не уништимо њихов рак у корену, суочићемо се са његовом реинкарнацијом у каснијој фази.
Морамо имати веру у нашу борбу до смрти.
Ian Stuart Donaldson,оснивач бенда Skrewdriver
1986.
БОРБА 14
Било која политичка партија која представља икакву претњу овој монстроузној замци, ће бити подмукло оклеветана од стране манипулисаних медија, а такође и ограничена у политичком деловању лицемерним начинима (Акт о расним односима итд.) и на крају криминализована, да би се одвукла јавна подршка од одређеног циља те партије.
У нормалном друштву би јавност питала зашто су њихови сународници угњетавани и затварани због тога што желе да ставе на прво место своју земљу и културу. Такође би желели да знају зашто су друге расе и културе стално промовисане, док су њихова бескрајно супериорна историја и начин живота били тешко занемарени и заиста омаловажавани. Али ово, као што знамо, није обично друштво. Ходници моћи, ове некада јаке нације, су отети од стране створења најгоре сорте. У неким ситуацијама, неки од ових људи су заправо Британци. Када дође дан обрачуна, са овим издајицама треба поступити суровије него са странцима који контролишу сваки њихов потез. Ови људи су продали своју расу и нацију зарад личног добра.
Ми, као националисти морамо прећи најмасивније препреке икада постављене пред неки политички покрет, пре него што можемо да се надамо некој политичкој моћи. Прва и последња ствар коју морамо имати је вера. Вера у величину наше расе. Вера у идеологију нашег покрета и на крају вера у неизбежност наше коначне победе. Ова вера ће нас одржати кроз мрачне периоде угњетавања, заробљеништва, чак и смрти. Вера није нешто што умире са појединцем, него вечни пламен који неће бити угашен до краја времена. Ово је једино што наши непријатељи не могу уништити.
Суочићемо се са повећаним медијским клеветањем, на које нам неће бити дозвољено да одговоримо. Суочићемо се са појачаним узнемиравањем политички контролисане полиције, која ће можда упркос својој савести, морати да извршава наређења и хапси нас због неоснованих пресуда. Морамо ово очекивати и морамо бити ментално и психички спремни за облике супротстављања, ако будемо имали снаге да преживимо и наставимо битку кроз наше животе. Ако ми овде у Британији желимо да остваримо свој циљ, наши кључни чланови, а наравно, ако је могуће цело чланство, морају бити духовно и политички предани нашим веровањима у расу и историју.
Морамо наставити да стварамо и учвршћујемо везе са сродним организацијама у Европи, да бисмо осигурали да ниједна од великих достигнућа европске културе и историје не буде заборављена ни запостављена. Само већом европском сарадњом можемо понудити способну алтернативу бољшевичком царству, које влада страхом, или простом, дрогом натопљеном, мултирасном хаосу у који се претворио амерички капитализам.
У новој Европи, која ће бити створена, мир ће владати због међусобног поштовања за народе и културе. Неће више страни криминал и увезени пороци цветати у нашим градовима, где ће повратак у духовност старе заједнице бити остварен градњом пристојних кућа за све и окончавањем постојања монструозних блокова кула. Неће више наша рурална села и фарме бити запостављани и затварани. Дух самодовољности и поноса у раду на британском тлу за добробит Британије и Британаца, би могла да победи. У складу са политиком војне неутралности, Европа не би више била у арени за ратне игре између САД и Совјета, и њихове одвратне идеологије би могле бити држане далеко од европских обала.
Да бисмо остварили ово, ми и наши европски другови, морамо изнад свега имати веру. Наши непријатељи су јаки и сада смо релативно бројчано слаби, али непобедиви духовно. Морамо схватити да смо ми и наши непријатељи започели борбу за опстанак европских раса. Ако не успемо, бићемо уништени заједно са европском цивилизацијом; и морамо прихватити у нашим срцима, да ако хоћемо да на крају победимо, морамо се обрачунати са нашим непријатељем на најсуровији начин. Ако не уништимо њихов рак у корену, суочићемо се са његовом реинкарнацијом у каснијој фази.
Морамо имати веру у нашу борбу до смрти.
Ian Stuart Donaldson,оснивач бенда Skrewdriver
1986.
Нема коментара:
Постави коментар