“Када се нација диже, спремна да се у ревности бори за своју слободу и достојанство,
увек је мањина та која запали пламен те ревности.” – Освалд Шпенглер
У
борби против сила Зла, које читаву планету потапају у океан Прљавштине,
Покварености и Издаје, на првим се борбеним положајима налазе разни
националистички покрети Европе. У Британији је дуго времена
најорганизованију снагу представљао Национални фронт (НФ), али је чак и
он седамдесетих година прошлог века начинио пуно основних грешака у
погледу тога шта је заиста неопходно за оздрављење наше земље. Предмет
дискусије увек је било то: где и када треба организовати марш; да ли
треба изаћи на ове или оне изборе; шта урадити да би смо поправили свој
“имиџ” у јавности. Ове дискусије биле су корисне колико и расправа о
томе ко ће заузети лежаљку на палуби Титаника! И мада је захваљујући тим
активностима име Националног фронта постало шире познато, чињеница је
да за сво утрошено време, свим утрошеним новцем и енергијом, ми нисмо
успели да спречимо долазак нити једног имигранта; нисмо спречили
затварање нити једне фабрике; нисмо зауставили физичко и духовно
силовање наше Отаџбине.
Наш
неуспех је био једноставан, али пресудан. И мада су програмске
смернице, доктрине и активности важне за укупно политичко деловање, оно
што нам је заправо најпотребније јесте – Нови Тип Човека који ће сваки
дан живети начином живота достојним националисте, који ће бити као
звезда водиља или надахнуће људима који га окружују, а који очајавају у
овој садашњој ситуацији. Све искомпромитоване странке и истрошене
организације већ деценијама нашем народу нуде разне доктирне и програме,
и то са каквим резултатом? За просечног Британца, по чему се НФ
разликује од других? Ако желимо да постигнемо прави успех, морамо се
усредсредити на суштину ствари: нашем народу је као пример потребан неко
ко живи по ономе што проповеда. Такав пример ми зовемо Политичким
Војником.
Али шта уствари представља Политички Војник?
Ако
погледамо у најславније периоде европске историје, лако можемо пронаћи
тип људи који оличавају или изражавају дух који је нашем народу данас
тако потребан. Древна Грчка је имала Спартанце, а Стари Рим своје
центурионе. У средњовековној Европи било је хришћанских витезова чија је
посвећеност идеалима аскетизма и јунаштва била тако позната, широм
Истока и Запада, да се чак и данас “витештво” сматра најпозитивнијим
личним владањем.
У
претходном (двадесетом) веку најистакнутији пример политичког војинства
јесте румунска Гвоздена гарда, илити Легија Светог архангела Михаила,
која је основана и уобличена генијем Корнелија Кодреануа. Дух којим је
овај покрет одисао био је тако снажан, тако прожимајући, да се за
кратких 15 година постојања Легије он проширио по читавом народу.
Доскора су се комунистичке власти у Румунији жестоко бориле да затру и
саму успомену на Легионарски покрет, плашећи се његове духовне и
надахњујуће моћи, која је упркос свему и данас живи и нараста.
Ако
пажљивије погледамо у примере које сам навео, већина читалаца ће лако
уочити једну црту која им је свима заједничка: сви они су били ратници,
војници. Међутим, било би потпуно погрешно мислити да је овај војнички
аспект најважнији, или један од најважнијих. Заједнички именитељ који, и
поред очигледних разлика, све ове људе сврстава у исту категорију јесте
чињеница да су сви били надахнути духовним и религијским идеалом који
је у потпуности одређивао њихове животе. Ништа се није могло
испречити између њих и тог Идеала, и зато су били спремни да жртвују све
за његову победу. Ако би им, из неког разлога, борба за тај виши Циљ
била ускраћена, осећали би да њихов живот више нема исти смисао и
важност. Они су били ратници јер је у њиховим грудима горео пламен, који
се једино могао угасити са њиховим последњим, самртним дахом. Тај
Пламен њихови непријатељи најчешће нису поседовали или га нису разумели,
али су га поштовали и њега се бојали. Управо тај пламен, тај горући
дух, морамо поново запалити, зарад опстанка наше културе и цивилизације.
Ако се покаже да jе такав задатак изван наших способности онда су
узалудна сва наша материјална достигнућа, сва наука и техника; сва наша
интелектуална величина показаће се савршено бескорисном, јер најважнија
ствар у животу јесте сама воља за животом. Ако те воље недостаје у
народу, никакви научници ни генијални изуми неће га спасити.
Задатак
је Политичког Војника да вољу за животом промовише, сведочећи истинску
природу живота и живећи у складу са њом, побијајући тако
материјалистичка учења по којима је живот случајност и кошмар. Зарад
тога, Политички Војник се мора подвргнути духовној револуцији,
унутрашњем духовном преображају који ће одредити и усмеравати његов даљи
живот. Када то буде постигао, Политички Војник ће бити кадар да
правилно расуђује да ли његове акције доприносе Циљу. Постаће човек који
не пита: “Шта ја имам од тога?” већ “Како најбоље могу да помогнем?” За
таквог човека одређене речи у свом значењу садрже сам смисао живота:
част, правда, вера, достојанство, поштење, скромност, саосећање, љубав.
Он
неће стајати залудно док његов народ тлаче, већ ће похитати у жариште
борбе за правду; он ће устати у одбрану своје части и части своје
нације, које нечасни настоје да подрију. Он неће губити присебност и
достојанство кроз дрогирање и злоупотребу пића, јер зна да ако буде
поседовао и чувао своју унутарњу снагу – биће непобедив. Биће поштен у
свакој ствари, великој и малој, јер борбени националиста предводи својим
примером. Имаће потпуну, чврсту веру у праведност свога Циља; биће
човек који ће све своје способности несебично улагати у напредак и
благостање свога народа и државе, не прижељкујући никакву награду или
публицитет. Остаће скроман, знајући да су његова дела ствар дужности и
производ узвишеног начина живота. Ступаће у акцију ради одбране своје
прелепе земље од физичког насиља и своје националне културе од затирања.
Својим саосећањем покриваће нејаке и убоге, спреман да помогне онима у
невољи. Његова љубав биће чиста и постојана, надахнујућа за све који је
осете.
Политички
Војник је човек испуњен Вечним Идеалом, човек који ће у свакој
ситуацији делати позитивно и бранити оно што је истинито, добро и
праведно. Никада у историји Европе потреба за батаљонима политичких
војника није била већа и животнија. Снаге наших непријатеља су
немерљиве: банке, комунисти, масони, ционисти, капиталисти. Они имају
новац и моћ; владају медијима; контролишући владе управљају војскама;
убризгавају корозивне идеје у крвоток нација да би их ослабиле, чинећи
нас безвољним и млитавим.
И шта ми чинимо да их у томе зауставимо?
По
неколико хиљада патриота у свакој европској земљи, без новца, без моћи,
без утицаја и без медија наклоњених нама. Ми смо Спартанци –
Неколицина. Они су Персијанци – Множина. Суочени са овом ужасном
реалношћу, већина наших сународника, сагледавши наше могућности, напушта
бојно поље, прихватајући “неизбежно”. Али истините су речи Емриса ап
Ивана, велшког националног борца из 19. века, који је казао: “Неизбежно није тврђава мудрих, већ скровиште плашљивих”.
Политички
Војник ову грозну реалност види у потпуно другачијем светлу јер је
истовремено идеалиста и реалиста. Идеал је циљ наше борбе, а реализам
пут којим проналазимо најбољи начин за остварење тог циља. Политички
Војник ће, када премери снагу оружја на обеју страна, схватити да је
непријатељ надмоћнији у свему, осим у једној ствари. Тај један изузетак
се односи на веру, на Идеал, који је нама дражи од самога живота, и који
нас чини неустрашивим и непоткупљивим. Вера која данас у људима
представља само жар, политички војници морају разгорети у пламен који ће
народе нагнати у борбу за националну слободу, социјалну правду и
истински слободну Европу.
Политички
Војник својим ставом и делима увек служи као узор, као пример својим
сународницима које тренутно издаје храброст. Где год да пође, Политички
Војник ће свуда подстицати другарство и одушевљење за борбу. Биће као
Светлост која потискује границе Таме. Људи ће тражити његово мишљење,
требаће његов савет; сабираће се око њега и улазити у борбу чвршћи од
челика.
Израњавано
тело европских нација сваким даном крвари све више, и такав призор само
код највећег циника или неког потпуно незаинтересованог не изазива тугу
и праведан гнев. Европа, која се некада могла описати као прелепа жена
која је свет очарава својим интелектом, својом грациозношћу и ведрином,
сада лежи онесвешћена варварским ударцима које је јој наносе хорде у
служби Новог Светског Поретка. Само армија политичких војника устаје у
њену заштиту. Та војска је мала а њен задатак немерљив, па ипак она се
идаље бори. Она неће дозволити да наше наслеђе, култура, традиција и
узвишене вредности остану у прашини, изгубљене заувек, због кукавичлука
већине. Ова се војска бори за победу, али ако пораз буде пресуда
Судбине, ми ћемо га дочекати у бици до последњег човека, са мачем у руци
– славећи успомену на наше славне Претке.Дерек Холанд
Преузето са;БОРБА 14
Нема коментара:
Постави коментар