недеља, 23. јун 2013.

,,Дај народу 'љеба и игара..."

То је демократија...
...а ово су Срби у демократији
,,Дај народу 'љеба и игара..." ова изрека најбоље описује свест србског народа у 21.веку,кад год је било густо,Србину су његови непријатељи сервирали на тањир разне видове забаве...

Некад ратнички,трезвен народ је постао народ кукавица,алкохоличара,наркомана и педера,некада се у Срба ценило поштење и рад,сада се цене његови приходи,да ли вози нови БМВ, да ли има велики полни орган,у народу,курац. Србкиње су се цениле по природној лепоти,поштењу,познавању народних обичаја и пожртвованост,данас су се времена променила,Срби иду у корак са "европом",која је доживела исту судбину к'о и Срби. Данас нема части,поштења,рада,традиције.
  
Све би ово било смешно да је ово неки плод моје маште,ал' нажалост,то није тако. Што је најгоре,многи "Срби" подржавају "модерну Европу". Србија има милион проблема,али су највећи проблем  екстремисти,фашисти и нацисти. А исти ти нацисти чувају здравље,имају породицу,неки су чак били у рату. То је сад небитно. То је била прошлост,ми идемо напред,у пропаст. Јуче су момци ишли у војску,данас иду на егзит,гучу где се "веселе" са олошом.
Следимо пут својих предака...

Некад девојку ниси женио ако не зна да скува основну храну,данас је не жениш ако не зна песме од ЈК,Шака Полументол бомбоне.Више се не пева "Ој Србијо мила мати!" већ се пева "Инсомнија"... И тако ћемо ићи до саме ивице амбиса а кад скочимо у ту рупу,онда ћемо се сетити ко смо и шта смо,онда ћемо викати ПОМОЗИ БОЖЕ ДА СЕ СРБИ СЛОЖЕ,а Бог ће помоћи јер није осветољубљив,већ пати заједно са Србима.

А ти Србине и ти Србкињо,будите модерни,веселите се уз цигане,певајте песме усташких умјетника,будите ИН,а ми нацисти ћемо вас бранити када за то дође време.

понедељак, 17. јун 2013.

У сусрет Видовдану-"Видовдан је сваки дан!"

28 јуна ове године,Србски народ ће прославити Видовдан. Можда један од најкотровезнијих празника у Срба. Контровезан јер се не зна  да ли је у питању светитељ по имену Свети Вид или бог СВЕТОВИД. Једно је сигурно,на Видовдан су се десиле велике ствари,неке од тих су:
28.јуна(15.јун) 1389-Одиграла се Косовска битка
28.јуна(15.јун) 1914-Гаврило Принцип је упуцао Франца Фердинанда,почео је Први светски рат.

 

среда, 12. јун 2013.

Шта ће нам борба?

Када бих могао једном речју да резимирам и опишем вишевековну историју нашег народа,та реч би била-БОРБА. Кроз многе векове,ниједан европски народ није више ратовао од Срба. Према "званичној'' историји,Србија је настала око 6 или 7 века наше ере,међутим,прави процват средњовековна Србија је доживела под Немањићима,чији су владари владали од 12 до средине 14.века,иако смо имали до Немањића више од 20 владара од којих је неколико њих било и цареви,Немањићи су остали у народном памћењу као највећи и најзаслужнији владари у нашој историји.

Када се говори о Србији,морају се споменути бурни ратови и сукоби. Од борбе Стефана Немање за превласт у Србији,преко Косовског боја,до Првог и Другог светског рата и на крају Отаџбински ратови '91-'99е године су уписале наш народ у историју. Додуше,због јудео-масонске пропаганде,Срби су 90их постали неотесани дивљаци који силују жене и кољу децу. Међутим,и поред свих тих ратова,Срби су остали онакви,какви су били кроз векове. Храбри и неустрашиви. У Србији су се последњих 20 година појавили такозвани пацифисти. Ти људи би да погазе читаву историју нашег народа која се,као што сам и објаснио,оснивала на рату и крви. Они одбацују Косовски бој,Церску битку,битку на Неретви где су Херцеговачки четници потукли комунисте,ослобођење Сребренице је за њих геноцид и тако даље.

Оваквим изродима поручујемо да су и њухови преци били борци,а да ће својим глупим "непротивљењу зла" бити уништени,не од природе или Бога,већ од народа свог.Србин никада није ћутао док су га газили,не прихватамо "мир",јер тај мир је световни,ми Срби имамо наш мир,мир Божији је и мир србски. Сваке "мировне акције" невладиних организација одбацујемо са гађењем! Не прихватамо оне који су нас убијалу у протеклим деценијама. Нема правде,нема мира. ЖИВЕЛА БОРБА,ЖИВЕЛА СМРТ!

четвртак, 06. јун 2013.

Херој Православља - Христов Новомученик Евгеније Родионов

Извор:Дан Ветерана-Видовдан

Текст посвећен Евгенију Родионовом,руском војнику којег су Чечени убили. Вечна Слава,Евгеније!


 Три и по месеца после мучења и окрутног поступања у чеченском заробљеништву, војник Евгеније Родинов је на дан својег деветнаестог рођендана, 23. маја 1996, пострадао за Христа.

Док су целокупна Русија и православни свет славили празник Вазнесења Господњег, чеченски шакали су се припремали за следећи масакр. Никаква убеђивања ни претње нису могле поколебати руског војника 479-ог граничног одреда за посебне намене да прихвати ислам и баци свој православни крст. Био је погубљен одсецањем главе. Можда ће читаоцима овога чланка, чин овога војника бити не нешто претерано мудар. „Па можда је у царском режиму, човек могао да стави православну веру и принципе испред свога живота, али данас нас живот учи да преживимо по сваку цену“, говоре појединци.
Али ипак ако данас одаберемо веру својих предака онда ћемо сигурно поступити као војник Евгеније. Међутим данас су у моди јакне и обућа марке „Nike“, разне секте које да би привукле нове следбенике говоре енглеским а не руским језиком и покушавају да размрсе чворишта руске духовности и културе.

Да ли смо заборавили да разликујемо своје од туђег, корисно од некорисног? Да ли нам шта значе духовне вредности које губимо све више и више у невидљивом рату против вере, морала и културе. Да ли смо равнодушни, слепи и заборавни?

Љубов, мајка храброг мученика Евгенија је у потрази за својим сином провела десет месеци у Чеченији (он је тада био још увек жив), али га је пронашла мртвог. У селу Бамут је за огроман новац сазнала од Чечена где се налази гроб храброг војника. Мајка је успела да идентификује мртво тело свога сина по крстићу који је био на обезглављеном телу (чак ни чеченска чудовишта нису смела да га склоне). На другим војницима није било крстова јер су подлегнувши чеченском пристиску крстове бацали, а један је био приморан да се пред телевизијским камерама одрекне своје мајке и целом свету каже: „Ја немам мајку, имам само Алаха“.

После тога она је тело свога сина сахранила у родном Подмосковљу у селу Курилово, где је као његови преци опојан по хришћанској традицији. Мајка је доцнија поново морала платити Чеченима да би јој дали главу њеног сина.

Евгенијева мајка је касније изјавила: „Шта би ми могло бити теже него губитак сина. Али чињеница да се он показао као достојан хришћанин чак и у часу смрти, теши ме. Да се одрекао своје вере, мајке и Русије, то не бих могла преживети“.

Да ли ми можемо да схватимо да је очување наше вере важније него физичка смрт? Да ли осећамо нешто када чујемо ову фасцинантну причу о обичном руском војнику Евгенију. Да ли нам шта значе осећања Евгенијеве мајке, обичне руске жене. Да ли ћемо овога јунака препустити забораву?

Од својих вршњака се разликовао по томе што је, према мајчином сведочењу, од малих ногу поседовао нарочиту моћ запажања. Обраћао је своју пажњу на оно поред чега су многи пролазили не примећујући ништа посебно. Са дванаест година се вратио са летњег распуста са крстићем око врата. Од тада га више никад није скидао, било да је у питању купање у реци или сауни или тренинзи на које је одлазио, похађајући спортску секцију, или код куће. На свим фотографијама са друштвом он је једини имао крстић, и то на доста дебелом концу.

После завршеног деветог разреда запошљава се у фабрици намештаја 25. јуна 1995. године. Евгеније је последњи пут изашао из своје куће, из свог села у војску. Веома се поносио тиме да је добио да служи војни рок у граничарским јединицама.

По мајчиним речима Евгеније је дао свој живот за руски народ на земљи, а тим својим чином је припремио пут будућим браниоцима Русије.

Љубов, мајка храброг руског војника је рекла још и ово: „Када је постављан крст на гроб мојега сина, дошло је доста људи. Била сам изненађена зашто су сви ти људи дошли на гроб непознатог дечака који је умро добровољно изабравши смрт. Сви људи који су дошли су се дубоко поклонили крсту на гробу мученика. Један ветеран из Другог светског рата је скинуо своју медаљу за храброст и ставио је на гроб мученика.“


Царство небеско и вечан спомен руском ратнику-мученику Евгенију Родинову, Господе подај! Бог нека чува православну Русију и нека ојача нашу веру.


среда, 05. јун 2013.

НAРКОМAНИЈА И ВРСТЕ ДРОГА

Текстови преузети са странице: Уједињени против дроге

3. ВРСТЕ ДРОГА
Амфетамини
Убрзавају физичке и душевне процесе и изазивају осећај узбуђења и вишка енергије. Као спољни знакови јављају се мршављење, ширење зеница, несаница, дрхтавица ... Последица дуготрајног конзумирања су параноја и насилништво.
Барбитурата
Изазивају јаку летаргију и поспаност. Спољни симптоми су нејасан и сметен говор, недостатак физичке координације и равнотеже. Дуготрајно конзумирање барбитурата има последицу поремећаја спавања тзв. "Двоструки вид".У комбинацији са алкохолом конзумирање може бити смртоносно.
МАРИХУАНА И ХАШИШ
Изазивају физичко и психичко опуштање али и промене расположења. Спољни знакови су црвенило очију, раширене зенице, некоординираност покрета, летаргију и повремене мучнине. Дуготрајно коришцење води ка физичким и психичким оштећењима. 

КОКАИН
Стимулише нервни систем, појачава чула и понекад доводи до халуцинација. Спољни симптоми су раширене зенице, дрхтавица, халуцинације и несаница. Као последице дугог конзумирања јављају се оштећења слузокоже носа, свраба и појава отворених рана. 

ОПИЈАТИ (опијум, морфијум, хероин, метадон и петидин)
Смањују физички и психички бол, изазивају привремену еуфорију. Спољни симптоми су мршављење, летаргија, промена расположења, знојење, нејасан говор, бол у очима и бледило. Јавља се губитак апетита, неухрањеност и осетљивост на инфекције. Превелика доза изазива смрт.
ПСИХОДЕЛИЧНЕ ДРОГЕ (ЛСД, мескалин)
Делују непредвидљиво. Изазивају халуцинације које могу бити пријатне али и застрашујуће. Видљиви знакови су раширене зенице, знојење, дрхтање, грозница, промене понашања. Узимање ЛСД-а и мескалина за последицу може имати неодговорно понашање. Иако спорије изазивају зависност једна доза може изазвати озбиљне психицке поремецаје. 

ЛЕПКОВИ, средства за чишћење и средства са испарењима
Изазивају халуцинације, вртоглавицу, еуфорију, а понекада и несвестицу. Спољни симптоми су црвенило у лицу, ширење зеница. Конзумирање може бити изузетно штетно по мозак, јетру и бубреге а постоји опасност од гушења.


Добро је познато да је наркоманија прогресивно обољење које неизбежно доводи до смрти. Та несрећа долази скоро увек неприметно. Када човек први пут проба наркотик, он и не претпоставља какве ужасне последице га чекају. Најјачи осећаји које наркотик дарује мозгу доводе до неизбежног плаћања. Суштина зависности је веома једноставна.
Што је јачи наркотик (дрога), брже се у психи човека остварује потреба да живи само на максимуму позитивних осећаја. Могућност да се човек у било ком тренутку осећа фантастично, избегавање огорчености, разочарења, страхова, доводи до тога да човек почиње све чешће И чешће да прибегава дрогама. После неког времена постаје немогуће живети без њих.
Све постаје сиво при одсуству наркотика, неинтересантно, а понекад чак непријатељско. Све вас нервира, никада немате довољно новца, морате стално да лажете, прибегавате лукавству, али свести да сте постали зависни најчешће још дуго времена нема. Код неких се она јавља када одсуство наркотика доводи до телесних патњи (криза), неко мисли да је постао наркоман када од наркотика умиру његови другови с којима је почео да користи дрогу или када му најближи окрену ледја. Али чак И тада се људима чини да није тешко оставити дрогу, да је потребна само детоксикација ...
Долази до рецидива, тражења нових једноставних начина да се остави дрога, а стаж болести је до тог времена већ дуг, а последице по организам опасне по живот - нарушен је сан, зуби су се покварили, вена нема, јетра је оболела вирусом хепатитиса, за време депресије јављају се мисли о самоубиству. Лечење наркоманије - увек је питање живота И смрти.
Наркоманија је подмукло обољење при коме споља Изгледа као да за човека непосредне опасности нема, он хода, разговара и не разликује се много од здравих људи, ау ствари је све то варка. Свака употреба дрога прети неповратним последицама - смрћу од предозирања, инфицирањем неизлечиве болести, могућност повреда и несрећних случајева је такодје висока у стању наркотичке опијености. На социјалном плану човек такодје страда. Чини прекршаје, другови га одбацују, нема посла, једина мотивација је потрага за наркотиком. Наркоманија доводи до неизбежних озбиљних обољења и смрти.

недеља, 02. јун 2013.

Потреба за Политичким Војником

Када се нација диже, спремна да се у ревности бори за своју слободу и достојанство,
увек је мањина та која запали пламен те ревности.” – Освалд Шпенглер

У борби против сила Зла, које читаву планету потапају у океан Прљавштине, Покварености и Издаје, на првим се борбеним положајима налазе разни националистички покрети Европе. У Британији је дуго времена најорганизованију снагу представљао Национални фронт (НФ), али је чак и он седамдесетих година прошлог века начинио пуно основних грешака у погледу тога шта је заиста неопходно за оздрављење наше земље. Предмет дискусије увек је било то: где и када треба организовати марш; да ли треба изаћи на ове или оне изборе; шта урадити да би смо поправили свој “имиџ” у јавности. Ове дискусије биле су корисне колико и расправа о томе ко ће заузети лежаљку на палуби Титаника! И мада је захваљујући тим активностима име Националног фронта постало шире познато, чињеница је да за сво утрошено време, свим утрошеним новцем и енергијом, ми нисмо успели да спречимо долазак нити једног имигранта; нисмо спречили затварање нити једне фабрике; нисмо зауставили физичко и духовно силовање наше Отаџбине.

Наш неуспех је био једноставан, али пресудан. И мада су програмске смернице, доктрине и активности важне за укупно политичко деловање, оно што нам је заправо најпотребније јесте – Нови Тип Човека који ће сваки дан живети начином живота достојним националисте, који ће бити као звезда водиља или надахнуће људима који га окружују, а који очајавају у овој садашњој ситуацији. Све искомпромитоване странке и истрошене организације већ деценијама нашем народу нуде разне доктирне и програме, и то са каквим резултатом? За просечног Британца, по чему се НФ разликује од других? Ако желимо да постигнемо прави успех, морамо се усредсредити на суштину ствари: нашем народу је као пример потребан неко ко живи по ономе што проповеда. Такав пример ми зовемо Политичким Војником.

Али шта уствари представља Политички Војник?

Ако погледамо у најславније периоде европске историје, лако можемо пронаћи тип људи који оличавају или изражавају дух који је нашем народу данас тако потребан. Древна Грчка је имала Спартанце, а Стари Рим своје центурионе. У средњовековној Европи било је хришћанских витезова чија је посвећеност идеалима аскетизма и јунаштва била тако позната, широм Истока и Запада, да се чак и данас “витештво” сматра најпозитивнијим личним владањем.

У претходном (двадесетом) веку најистакнутији пример политичког војинства јесте румунска Гвоздена гарда, илити Легија Светог архангела Михаила, која је основана и уобличена генијем Корнелија Кодреануа. Дух којим је овај покрет одисао био је тако снажан, тако прожимајући, да се за кратких 15 година постојања Легије он проширио по читавом народу. Доскора су се комунистичке власти у Румунији жестоко бориле да затру и саму успомену на Легионарски покрет, плашећи се његове духовне и надахњујуће моћи, која је упркос свему и данас живи и нараста.

Ако пажљивије погледамо у примере које сам навео, већина читалаца ће лако уочити једну црту која им је свима заједничка: сви они су били ратници, војници. Међутим, било би потпуно погрешно мислити да је овај војнички аспект најважнији, или један од најважнијих. Заједнички именитељ који, и поред очигледних разлика, све ове људе сврстава у исту категорију јесте чињеница да су сви били надахнути духовним и религијским идеалом који је у потпуности одређивао њихове животе. Ништа се није могло испречити између њих и тог Идеала, и зато су били спремни да жртвују све за његову победу. Ако би им, из неког разлога, борба за тај виши Циљ била ускраћена, осећали би да њихов живот више нема исти смисао и важност. Они су били ратници јер је у њиховим грудима горео пламен, који се једино могао угасити са њиховим последњим, самртним дахом. Тај Пламен њихови непријатељи најчешће нису поседовали или га нису разумели, али су га поштовали и њега се бојали. Управо тај пламен, тај горући дух, морамо поново запалити, зарад опстанка наше културе и цивилизације. Ако се покаже да jе такав задатак изван наших способности онда су узалудна сва наша материјална достигнућа, сва наука и техника; сва наша интелектуална величина показаће се савршено бескорисном, јер најважнија ствар у животу јесте сама воља за животом. Ако те воље недостаје у народу, никакви научници ни генијални изуми неће га спасити.

Задатак је Политичког Војника да вољу за животом промовише, сведочећи истинску природу живота и живећи у складу са њом, побијајући тако материјалистичка учења по којима је живот случајност и кошмар. Зарад тога, Политички Војник се мора подвргнути духовној револуцији, унутрашњем духовном преображају који ће одредити и усмеравати његов даљи живот. Када то буде постигао, Политички Војник ће бити кадар да правилно расуђује да ли његове акције доприносе Циљу. Постаће човек који не пита: “Шта ја имам од тога?” већ “Како најбоље могу да помогнем?” За таквог човека одређене речи у свом значењу садрже сам смисао живота: част, правда, вера, достојанство, поштење, скромност, саосећање, љубав.

Он неће стајати залудно док његов народ тлаче, већ ће похитати у жариште борбе за правду; он ће устати у одбрану своје части и части своје нације, које нечасни настоје да подрију. Он неће губити присебност и достојанство кроз дрогирање и злоупотребу пића, јер зна да ако буде поседовао и чувао своју унутарњу снагу – биће непобедив. Биће поштен у свакој ствари, великој и малој, јер борбени националиста предводи својим примером. Имаће потпуну, чврсту веру у праведност свога Циља; биће човек који ће све своје способности несебично улагати у напредак и благостање свога народа и државе, не прижељкујући никакву награду или публицитет. Остаће скроман, знајући да су његова дела ствар дужности и производ узвишеног начина живота. Ступаће у акцију ради одбране своје прелепе земље од физичког насиља и своје националне културе од затирања. Својим саосећањем покриваће нејаке и убоге, спреман да помогне онима у невољи. Његова љубав биће чиста и постојана, надахнујућа за све који је осете.

Политички Војник је човек испуњен Вечним Идеалом, човек који ће у свакој ситуацији делати позитивно и бранити оно што је истинито, добро и праведно. Никада у историји Европе потреба за батаљонима политичких војника није била већа и животнија. Снаге наших непријатеља су немерљиве: банке, комунисти, масони, ционисти, капиталисти. Они имају новац и моћ; владају медијима; контролишући владе управљају војскама; убризгавају корозивне идеје у крвоток нација да би их ослабиле, чинећи нас безвољним и млитавим.

И шта ми чинимо да их у томе зауставимо?

По неколико хиљада патриота у свакој европској земљи, без новца, без моћи, без утицаја и без медија наклоњених нама. Ми смо Спартанци – Неколицина. Они су Персијанци – Множина. Суочени са овом ужасном реалношћу, већина наших сународника, сагледавши наше могућности, напушта бојно поље, прихватајући “неизбежно”. Али истините су речи Емриса ап Ивана, велшког националног борца из 19. века, који је казао: “Неизбежно није тврђава мудрих, већ скровиште плашљивих”.

Политички Војник ову грозну реалност види у потпуно другачијем светлу јер је истовремено идеалиста и реалиста. Идеал је циљ наше борбе, а реализам пут којим проналазимо најбољи начин за остварење тог циља. Политички Војник ће, када премери снагу оружја на обеју страна, схватити да је непријатељ надмоћнији у свему, осим у једној ствари. Тај један изузетак се односи на веру, на Идеал, који је нама дражи од самога живота, и који нас чини неустрашивим и непоткупљивим. Вера која данас у људима представља само жар, политички војници морају разгорети у пламен који ће народе нагнати у борбу за националну слободу, социјалну правду и истински слободну Европу.

Политички Војник својим ставом и делима увек служи као узор, као пример својим сународницима које тренутно издаје храброст. Где год да пође, Политички Војник ће свуда подстицати другарство и одушевљење за борбу. Биће као Светлост која потискује границе Таме. Људи ће тражити његово мишљење, требаће његов савет; сабираће се око њега и улазити у борбу чвршћи од челика.

Израњавано тело европских нација сваким даном крвари све више, и такав призор само код највећег циника или неког потпуно незаинтересованог не изазива тугу и праведан гнев. Европа, која се некада могла описати као прелепа жена која је свет очарава својим интелектом, својом грациозношћу и ведрином, сада лежи онесвешћена варварским ударцима које је јој наносе хорде у служби Новог Светског Поретка. Само армија политичких војника устаје у њену заштиту. Та војска је мала а њен задатак немерљив, па ипак она се идаље бори. Она неће дозволити да наше наслеђе, култура, традиција и узвишене вредности остану у прашини, изгубљене заувек, због кукавичлука већине. Ова се војска бори за победу, али ако пораз буде пресуда Судбине, ми ћемо га дочекати у бици до последњег човека, са мачем у руци – славећи успомену на наше славне Претке.

Дерек Холанд

Преузето са;БОРБА 14